Smejali su mu se na pijaci i zvali ga čudakom. Nosio je star kaput, govorio sam sa sobom i prodavao sitnice za sitan novac. Niko nije znao ko je on zapravo.

Svako jutro dolazio je u isto vreme, stajao u uglu pijace i slagao robu pažljivije nego što su drugi slagali zlato. Ljudi su ga zaobilazili, neki se podsmevali, neki okretali glavu. Deca su ga zadirkivala, odrasli ignorisali.

Nikada se nije bunio. Nikada nije odgovarao. Samo bi klimnuo glavom i nastavio dalje, kao da je navikao da bude nevidljiv.

Govorili su da je propao, da je „protraćio život“, da nije uspeo ni u čemu. A istina je ćutala zajedno s njim.

Sve dok se jednog dana na pijaci nije pojavio neko ko ga je prepoznao.

 

Bio je to mladić u skupom kaputu koji je stao kao ukopan čim ga je ugledao. Prišao mu je polako, gledajući ga u neverici.

„Profesore?“ – izgovorio je tiho.

Starac je podigao pogled i prvi put posle dugo vremena nasmešio se. Bio je to čovek koji je nekada predavao generacijama, učio ih da misle, da ne odustaju, da budu ljudi. Kada je ostao bez porodice i zdravlja, ostao je i bez svega ostalog.

Mladić je zaplakao pred svima. Bio je jedan od njegovih bivših učenika. Dan kasnije, ceo grad je saznao ko je starac sa pijace.

Ljudi su dolazili da mu se izvine. Da mu stisnu ruku. Da kažu „žao nam je“.

Ali on je samo rekao:

„Nije važno kako me pamtite. Važno je kakvi ste postali.“

Od tog dana, niko mu se više nije smejao.

Ali on više nije dola

zio na pijacu.