Umesto ideje o snažnoj, jedinstvenoj političkoj strukturi, istraživanja sugerišu da su ove kamene figure zapravo rezultat rada manjih, nezavisnih klanova.
Jedna od najpoznatijih zagonetki vezanih za Rapa Nui (poznatije kao Uskršnja ostrva) – pitanje ko je i kako izradio monumentalne Moai statue, dobila je novo tumačenje zasnovano na savremenim arheološkim dokazima. Umesto ideje o snažnoj, jedinstvenoj političkoj strukturi, istraživanja sugerišu da su ove kamene figure zapravo rezultat rada manjih, nezavisnih klanova.
Moai nisu delo centralizovane vlasti
Decenijama se verovalo da je za izrezbarivanje i premeštanje statua teških i do 80 tona bila neophodna dovolјna radna snaga i stroga hijerarhija. Međutim, najnovija istraživanja menjaju tu sliku — društvo Rapa Nui nije funkcionisalo kao jedinstvena zajednica, već kao mreža odvojenih porodičnih grupa.
Uz pomoć naprednog 3D mapiranja kamenoloma Rano Raraku, naučnici su identifikovali tridesetak jasno razdvojenih radionica. Svaki prostor pokazuje specifične tehnike obrade kamena i prepoznatljiv umetnički stil, prenosi Daily Mail.
Glavni autor studije, profesor Karl Lipo, objašnjava: “Vidimo odvojene radionice koje se zaista poklapaju s različitim klanovima. Svaka grupa intenzivno radi u svom prostoru. Iz same strukture kamenoloma jasno se vidi niz statua koje pripadaju jednoj grupi, pa zatim drugoj i dalje.”
Različite škole klesanja
Nove analize otkrivaju da su klanovi razvili sopstvena pravila izrade:
- neke radionice su počinjale od lica
- druge su najpre odvajale celu kamenu masu
- treće su radile horizontalno, koseći u stenu sa strane
Prve figure pojavljuju se oko 1200. godine, a među njima se mogu prepoznati i statue sa izrazito ženskim karakteristikama, što govori o različitim umetničkim tradicijama na ostrvu. Profesor Lipo opisuje Rano Raraku kao “arheološki Diznilend”, naglašavajući da je tek sada detaljno dokumentovan. Pomoću dronova napravljeno je više od 22.000 fotografija, od kojih je kreiran izuzetno precizan 3D model lokaliteta.
“Možete videti vrhove, strane i zone koje nije moguće fizički dosegnuti. Mapa nam je otvorila potpuno nove perspektive”, dodaje Lipo.
Legenda o “šetajućim” statuama
Istraživanja poslednjih godina sve više potvrđuju teoriju da Moai nisu vukli u ležećem položaju. Antropološki eksperimenti pokazali su da se figure mogu pomerati u uspravnom položaju — uz pomoć konopaca vezanih sa obe strane glave statua.
Povlačenjem užadi naizmenično, Moai se blago ljuljao i “koračao” napred u cik-cak pokretu. U praksi je bilo dovoljno tek 18 ljudi da statua napreduje stabilno, a nakon uspostavljanja ritma, radnici su konopce mogli držati i jednom rukom. Posebno formirani Moai putevi, široki oko 4.5 metra i blago udubljeni, omogućavali su lakše pomeranje kolosa.
Koliko je ljudi zaista bilo potrebno?
Prema procenama istraživača, izrada jedne statue zahtevala je između 4 i 6 glavnih klesara, dok je dodatnih 10 do 20 ljudi pomagalo u izradi alata, pripremi konopaca i drugim praktičnim zadacima. Ovaj mali broj radnika savršeno podržava ideju da Rapa Nui nije bio centralizovana država, već mozaik klanova koji su nezavisno stvarali svoje Moai figure.
“Kada pogledamo broj ljudi potreban da se statua pomeri, zatim radionice i veličinu zajednica, svi elementi se uklapaju. Moai su delo malih grupa, ne velike centralizovane sile“, zaključuje profesor Lipo.
(Kurir.rs/DailyMail)
