Ispovest Dragana iz Bijeljine koji je ostao sam sa troje dece dok je žena odlazila i preudala se više puta. Priča o ljubavi, porodičnoj borbi i očinskoj posvećenosti koja nadjačava sve prepreke
Da život ume da bude nemilosrdan, zvuči kao fraza, ali ovog puta smo se uverili kroz priču troje male dece koju je majka odbacila da bi gradila svoj život. Otišla bez reči, pa odlučila da ih više ne vidi. Iza nje ostaju praznina i pitanja bez odgovora, a deca često samo žele jedan pogled, reč ili zagrljaj. Tada se na pleća očeva kao što je u ovoj priči Dragan, natovari teret težak nekoliko tona, neki od njih preko noći postanu i majka i otac, ostaju sami u borbi da se – obezbedi topli obrok, čista odeća, knjige za školu, ali i ono najvažnije – osećaj da su dečica voljena i željena.
Takve priče retko izlaze u javnost, jer očevi obično ćute, bore se tiho, daleko od reflektora. Jedan od njih, Dragan iz Bijeljine, pristao je da otvori dušu i za naš portal Stil Kurir i podeli deo svoje svakodnevice.
Ponosan roditelj
“Čujemo se večeras pa ću vam napisati od početka. Jeste teško, ne volim da se vraćam unazad, ali kad ste tako ljubazni ne košta me ništa, jer smatram da sam ponosan roditelj i da moja deca idu pravim putem, skromnim ali poštenim. I sin mi je najbolji učenik i najbolje vaspitano dete u školi sad”, ovako je započeo priču Dragan iz Bijeljine za naš portal Stil Kurir.
Tišina o majci i teret svakodnevice
“Nikad nisam pričao protiv nje. Čak u početku sam im stalno govorio lepo, sad niti oni spominju niti je traže. A samo treba biti pozitivan i Bog sve namesti kako valja, verujte mi. Jer ja kad bih pao, nema ko decu da mi gleda, ja nemam nikog, a oni samo mene…
To mene i boli, što sam je molio da češće dolazi da ih obiđe. To što ne plaća alimentaciju je manje važno, ali i važno je, jer je dužna kao i ja. Ja sam izgubio posao zbog ove situacije i živim od socijale, i ne znam kako, ali mi je mirna duša, čist obraz i deca srećna.”
Dragan ne govori sa ogorčenjem. Njegove reči nisu optužbe, već molitva da deca odrastu u dobre ljude i da iz svega izvuku ono najbolje. Njegova najveća nagrada nije materijalna – to je osmeh njegove dece i činjenica da su, kako kaže, „skromni, ali pošteni“.
Ova priča je svedočanstvo da roditeljska ljubav ima snagu da nadvlada i najveće gubitke, da očev zagrljaj može da zameni majčin i da se dostojanstvo čuva čistim obrazom, bez obzira na okolnosti.
Upoznali se preko Fejsbuka
Ovako kreće moja priča. Oženio sam se sasvim slučajno posle poplava u Bosni i Hercegovini 2016. godine. Upoznali smo se preko društvenih mreža, Fejsbuk. Nisam se puno zabavljao, pitao sam je da se uda i da dođe, kako nalažu običaji, da zatražim ruku od njenog oca. Ona je rekla da ne dolazi u obzir, samo da je ukradem.
Ja sam u jednom selu, Ostojićevo kod Bijeljine, ona je u selu kod Lopara, i tako sam i uradio – ukrao sam je. Došla je kod mene. Tad sam imao živu majku. Ja sam je tretirao kao kraljicu, jer je bila puno mlađa od mene, 15 godina, i gledao sam je drugačije od obične žene. Mazio sam je, pazio. Odmah je ostala trudna.
Početak ljubavi i porodičnog života
„Dobili smo sina, sve je bilo u redu. Nije ništa znala ni kafu da skuva, ali sam je ja naučio i nije mi bilo teško. Moja majka je učila da kuha, da bude domaćica, i bilo je super. Ljubav je cvetala, harmonija. Ja sam radio, ona me dočekivala. Ljubav je blistala. U toj ljubavi dobili smo i ćerkicu Kaju 2019. godine i to je bila kruna ljubavi. Tad sam je baš počeo voleti kao ženu. Već je bila prava žena, domaćica, nije išla po selu da trača, nije rasipala novac, što mi je bilo drago. Jes’ kupovala gluposti čipseve, slatkiše, sokove, ali to nisam ni razmišljao – to je volela. Problem je nastao kad je decu počela tako da hrani. A i radio sam dobro, bio sam dobar majstor, bilo para.“
Trudnoća i briga za porodicu
„Živeli smo normalno. Ja sam je zvao po gejsu da je moja kraljica. Posle se razbolila pa je išla kod doktora, međutim ostala je trudna sa trećim detetom, Janom. Kad smo otišli u bolnicu, rekli su da ima tumor, dobila je lekove i počela da povraća. Ja joj kažem: ‘Ajmo kod privatnika, doktora Kusturice.’ I čovek ustanovi da je trudna već dva meseca, a htela je da pobaci. Ja nisam dao – rekao sam: ‘Odhranićemo, šta se brineš, ja sam tu.’“
U međuvremenu Dragan je brinuo i o svojoj dementnoj i bolesnoj majci. „Nisam ja neki bogat čovek, ali sam zadovoljan kroz život, sad pogotovo. Bog mi je dao zlatnu decu. Majka mi se par puta požalila da je ignoriše, da je drži gladnu i tuče – ja joj nisam verovao i žao mi je što nisam verovao. A žena je tačno znala da odglumi.“
Dolazak bebe i očinska posvećenost
„I šta da radimo – sedeli smo još malo. Ona legne u krevet, ja u drugi sa decom. Ujutro, oko pola pet, zove: ‘Ustaj, dragi, ja gotova.’ Puko joj je vodenjak. Ja nemam kola, zovem kupca da dođe, i eto me – idemo. Do bolnice ima oko dvadesetak kilometara i odemo.“
Ovaj trenutak pokazuje koliko je očinska posvećenost Dragana snažna – u trenutku straha i neizvesnosti on je tu da podrži i zaštiti svoju ženu i decu, ostajući stub porodice i simbol ljubavi koja ne poznaje granice.
Tad, nisam imao ni kola, ali šta god da je poželela u trudnoći – picu, burek – ja sam na bicikli išao u grad da joj kupim. Kiša, zima, nema veze, samo da bude srećna.
Pred sami ulaz u bolnicu počnu trudovi. Porodila se. Ja joj kažem: „Sad će doktori.“ Ona kaže: „Jebeš doktore, ja ne mogu više, i da izviniš, porodi se stojeći.“
Ja dočekao bebu na moje ruke, na ulazu. U tom trenutku doktori dolaze i pitaju šta radim. Ja pobesnim: „Sram vas bilo! Znate da dolazimo, javljeno vam je. Vama sa četvrtog sprata treba pola sata, a nama deset minuta za dvadeset kilometara!“
I sve je ispalo u redu. Hvala Bogu, dobio sam živo i zdravo dete.
Rođeni otac ju je prodavao
Moja žena je tada slavila rođendan 27. 7. 2021. Pošto nisam u kontaktu sa njenim roditeljima, nikad joj nisam branio da ide kod njih ni da ih pozove, jer su roditelji kakvi god da jesu. Nisam ranije rekao zašto ne pričam s njima — kod njih je čudan običaj koji nisam mogao da svarim. Kad sam se oženio njome, nisu mogli da se pomire s tim, jer je kod njih običaj da se žensko dete „prodaje“. Oni su neki, reklo bi se, Karavlasi, a ja sam običan Srbin, pravoslavac, koji se ženi iz ljubavi. Zbog toga nisu dolazili ni na prve babine. Vremenom su se pomirili, ali kad je bio prvi rođendan, njen otac je tražio od mene 5.000 evra „za njegovu ćerku“. Rekao sam mu: „Starče, ovde nije pijaca. Kupujem krmaču, kokošku, kravu — ali ženu ne kupujem.“
Pitala sam je: „Jel tebe neko terao da se udaš za mene? Jesi li se udala iz ljubavi ili onako?“ Tako je počela svađa. Izbila je tuča, pa sam platio kaznu od 400 KM. Nakon toga ona je tada otišla. Ne bih se bunio — u neku ruku sam kriv i posle mi je bilo žao — ali ona me je u tom trenutku i podržala i ispričala svoju stranu priče: tvrdila je da je već bila „prodata“ nekom Austrijancu, starijem od mene, i da da ja nisam naišao, bila bi sa tim čovekom. Tad je, kako kaže, sreća bila takva kakva jeste.
Kako je u početku izgledao njihov život?
Bio je normalan život, ništa se nije menjalo. Lepo smo se slagali, do jednog momenta. E, kad sam ja dobio priliku u Zagrebu – pedeset kupatila da odradim i nekoliko sala keramike – nisam ni slutio da će se ovo dešavati meni, jer nisam to zaslužio, ne ja, nisam bitan, nego deca. Žena se totalno promenila.
Kad su krenuli problemi u braku?
“Ovo se događa 2022. godine. Ja krećem u Zagreb i vodim sa sobom još četiri keramičara. Sve ok. Ona me isprati na stanicu sa decom u Brčko. Ja došao tamo, počinjem da radim odmah, drugi dan, super, zarada ekstra – svaki dan od 150 do 250 eura. I svako veče se čujem da vidim šta rade, je li sve ok i je li šta fali da pošaljem vesternom.”
Borba za decu – život između posla i roditeljstva
“Mesec i po dana sam bio, završio pola posla, dođem kući, ostavim novac, dam joj da popravi zube, stavi navlake. Ajde, računam, mlada je, volim i ja da vidim lepu ženu, a još moju”.
Dragan odaje utisak da priča iz duše, ali svaka rečenica nosi težinu života čoveka koji je želeo samo mir i dostojanstvo svojoj porodici. Sve što je zarađivao ulagao je u ženu i decu, verujući da tako gradi dom.
Sumnja i nejasni signali
“Kad sam drugi put otišao na posao nisam ništa sumnjao, ni na kraj pameti mi nije bilo, jer je bilo sve u redu kući. Opet isto – zovem svako veče. I tako par dana zovem uveče, ona je bila kod neke prijateljice u Bijeljini. Jedno veče zovem i moj sin, čudno onako sedi iza nje i kaže meni: „Tajo, ajde dođi kući.“ Ja mu kažem: „Pa, milo moje, nema deset dana kako sam otišao, ali evo tata obećava da više neće nigde ići, samo ovaj posao da završim.“ I nekako nisam ništa ukapirao.”
I tada, iz dečjeg glasa, osetio je da nešto nije u redu, ali je još verovao u ono što mu je godinama bilo prirodno – da porodica čeka i da će sve biti u redu.
Prva pomoć i borba za sigurnost dece
“Međutim, ja sam nazvao decu, otišao kod te naše prijateljice i pokupio ih. A ona uzela našu najmlađu ćerku Janu, u tom momentu bebu i otišla od kuće. I šta se dešava – moja deca su bila tako prljava, tučena. Ja ih sredim, okupam, pitam da li su večerali. Zovem nju, pitam za Janu. Ona kaže: „Ja tebi moram nju doneti jer ima goste sutra pa nema kad oko nje da se trudi.“ Ja sav srećan a tužan, ne znam kako ću, ali kažem: „Donesi, jašta.
I ujutru je donela Janu. Jana se samo smejala, meni milo. I ovo dvoje su bili srećni, maleni su bili.
I odmah sam zvao socijalnu radnicu. Rekao da mi je donela bebu, kao ima goste pa nema kad da se brine o njoj. Odmah su mi rekli: „Bravo, mi smo znali, videli smo kakva je. Tu smo, šta god da ti treba, zovi nas, mi smo kod tebe za pola sata.“
Najpotresniji deo ispovesti
“E, šta je mene ojačalo kad me nije ubilo tad. Ja bebi skuvam krompirić, šargarepu, izgnječim, dam joj da ručka, naspem u čašu mleka, nemam flašicu. I kad legnemo da spavamo, ona meni uzme, štipka obraze i sisa nos. Ja kad nisam umro tad – pobegnem na potkrovlje kuće, plačem i zovem nju. Kažem: „Dete traži da sisa.“ Ona kaže meni: „Boga ti, ne smaraj me, dobio si šta si želeo i ne uznemiravaj me više, prijaviću te policiji.“
Nikad je više nisam nazvao. Rekao sam sebi: „Izguraću ja to.“ Stanem pred ikonu, prekrstim se i kažem: „Sad ti je životni ispit. Ti to moraš i možeš.“
Deca su mi, za tih petnaestak dana, bila izgladnjivana, tučena i zlostavljana. To su mi pričali ljudi u selu. Vodio sam ih kod psihologa, a sin mi je bio zanemeo i nije bio upisan u školu na vreme – kasni godinu dana. Sada sam polako počeo sa njim da radim i evo ga – najbolje vaspitano dete i najbolji đak.”
Dragan je izgubio posao da bi se posvetio deci
“Pomirio sam se sa tim. Izgubio posao, posvetio se potpuno deci, zapostavio sve svoje obaveze. Nju sam molio u početku i sada mi je žao što sam je molio da češće obilazi decu. Ona je dobila od socijalne službe samo tri sata u mom prisustvu da viđa decu kod mene kući, i to ne poštuje. Pa sam se razveo i crkveno i ovako i povukao se. Iskreno, drago mi je što je sama otišla.”
Kad je napustila Dragana udala se još 6 puta
“Evo već šesti put se udaje i – daleko joj lepa kuća. Sve to u tri godine. Nepune, sad će biti u novembru tri godine kako je otišla.
Ja čak mislim, to sam joj i rekao: nema te udaje gde će ona ostati, samo da je iskoriste i bace kao krpu. Ako je imalo normalan bilo koji muškarac, neće stvarati decu sa njom. Ja sam napravio grešku, ali nije mi žao – znam za šta živim.”
I samo je zbog toga je poštujem. Nikad nisam razmišljao drugačije, ali ne bih mogao da je vratim. Šta su deca preživela… Da sam hteo, mogao sam je u ludnicu staviti. Nisam – bilo mi je žao, jer je ona, kakva god bila, njihova je majka. Ali sada vidim da nema nikakvog osećaja i čak ni deca je više ne spominju.”
Žive skromno, ali ni od koga ništa ne traže
Ja vam živim sasvim normalno sa njima. Što imamo – imamo, kad nemamo – ne tražim ni od koga ništa, niti bih ikad. Kuvam, perem, čistim. Ne bih se nikad oženio više – smatram da ne može niko zameniti njihovu majku. Moja je dužnost samo da ih othranim, izvedem na čist, pošten put i posle – neka umrem. Nikad ih neću ucenjivati da su mi nešto dužni, jer ja sam njih hteo, ne oni mene.
Ove rečenice nose težinu jednog života podređenog deci, ali i ponos čoveka koji je odlučio da ostane dosledan sebi.
“Kad je ona otišla, Aleksa je imao četiri i po godine, Kaja dve i po, a Jana sedam i po meseci – bila je odojče. Ja sam moju decu naučio da dele sve i da su zahvalni za sve što imaju i mnogo me vole. Nikad ne pričam o njoj pred njima. Samo eto, skupi mi se tuga neka i bol u grudima, pa puknem i objavim na društvenim mrežama. Znam ja i da je to možda greška, ali ne mogu da shvatim – nositi dete ispod srca devet meseci i baciti, kakva je to majka?”
„Prvo suđenje za alimentaciju – ja nju tužim da plaća i dogovorimo se za sve troje 150 KM. Ni to ne plaća… Imao bih knjigu da napišem, ali toliko sam nekad umoran od svega da bežim i od dece, da izvinete. I oni me razumeju – gledaju crtani, a ja pobegnem u sobu na pola sata“, priča Dragan.
Njegova ispovest otkriva ne samo borbu za egzistenciju, već i ogromnu emocionalnu cenu koju plaća samohrani otac. Umor, iscrpljenost i odgovornost, ali i nežnost prema deci prožimaju svaku rečenicu.
Sve troje su mi kao jedno, a kod njih se deca prodaju
„Njen otac me tuži da mi oduzmu ove moje dve curice, kao nije u redu da budu sa mnom, pogotovo mala jer je još tad dojila. A nije znao da se ona u socijalnom bukvalno odrekla dece. I ja napravim majicu sa slikom dece na kojoj piše: ‘Ja sam tata i moja je dužnost da vas životom štitim i hranim.’ Sudija je zaplakao kad sam pitao: ‘Jesam li ja došao u Aušvic?’ On kaže: ‘Zašto tako kažete?’ Pa sudija, ja ne dam decu da se razdvajaju – sve troje su mi kao jedno. A kod njih se, znate, deca prodaju.“
Sudija mu je tada jasno odgovorio: „Vama, Dragane, ne može niko oduzeti decu. Mi imamo rešenje da je dodeljeno vama i to je kraj.“
„Samo eto, oni su pokušali“, dodaje Dragan.
„I od tad ja sam njima bukvalno zabranio pristup deci i sve se sam borim i dan-danas. Ipak pokušavaju nešto, kao ona neki dan na sudu, ali džaba. Meni je super, verujte. Jeste ponekad teret, ali kad vidim osmeh na njihovim licima – sve prođe.“
Skroman život i vera u dobrotu
„Moja deca ne znaju šta je doktor, Bogu hvala. Jer sve zdravo jedu, voće, povrće, beli luk i slaninu, a sa njom su jeli salame, čips, koka-kolu. Ja sam to sve izbacio – sad jedu samo ono što ja skuvam, izuzev ako negde radim pa moram da kupim picu ili burek“, nastavlja Dragan.
On dodaje da je bilo dana kada u kući nisu imali ništa.
„Ali ćutim i pojavi se neko – Bog mi pošalje, ja to osetim – i ponudi pomoć. I nekako prođe kriza. Ima dobrih ljudi još na ovom svetu, verujte mi.“
Priča Dragana iz Bijeljine je više od ispovesti – to je živa slika očeve ljubavi koja ne zna za granice. On je za svoju decu sve: ruka koja briše suze, rame za oslonac, toplina u hladnim danima i svetlost u trenucima tame. Svaki korak njegove dece, svaki njihov smeh i zagrljaj, plod je njegove hrabrosti i beskrajne posvećenosti.
