Priča o Jeleni koja je 23 godine živela u Americi kako tajni špijun dostojna je filma, ali daleko od toga da je njen život bio lak i romantičan. Stalni stres i napetost pratili su je decenijama
Jelena je rođena u Tomsku, obična devojka iz sovjetske porodice. Škola, univerzitet, studentski život. A onda je odjednom sve krenulo naglavačke — sudbina joj je spremila nezamisliv obrt, a njenu priču prenosi Dzen.ru
“Rođena sam u Tomsku, sibirskom gradu i divnom univerzitetskom centru. Moji roditelji i baba i deda su tamo živeli. Ja sam rodom iz ovog grada“, seća se ona.
A onda je došla moja treća godina na univerzitetu. Neočekivani poziv u tajni stan. I ponuda koja će mi potpuno promeniti život.
„Ponuda da počnem obuku za ilegalnog agenta stigla je jednog dana, kada sam bila na trećoj godini univerziteta. I to je urađeno u potpunoj tajnosti, u posebnom stanu“, prepričava Elena.
U to vreme, zabavljala se sa Andrejem, kolegom studentom istorije. Obaveštena je da je i on pristao da se pridruži obaveštajnoj službi. Venčanje je brzo organizovano. Njenim roditeljima je rečeno da su mladenci pozvani da rade u institutu za sociološka istraživanja u prestonici.
Tako je počeo njen dvostruki život.
Obuka za novi život
Nakon preseljenja u Moskvu, počela je intenzivna obuka. Kontra-prisluškivanje, kriptografija, telegrafska azbuka, gađanje i borilačke veštine — na kraju krajeva, postajali su obaveštajni oficiri.
Međutim, najvažnije je bilo savladavanje stranih jezika. U početku francuskog, zatim engleskog. Dovođenje do nivoa izvornih govornika.
„Morali smo da oba jezika dovedemo na nivo koji je što je moguće bliži maternjem. To je osnova za bezbedno i efikasno poslovanje“, objašnjava Elena.
Tokom obuke, morala sam da se pretvaram da sam Francuskinja, Britanka ili Kanađanka. Čak su me naučili kako da pravilno brojim na prstima — zapadnjaci ispravljaju prste kada broje, dok ih sovjetski građani savijaju.
Poseban problem se javio sa garderobom i svakodnevnim životom. U Sovjetskom Savezu je bilo teško obučavati specijaliste za operacije u inostranstvu — zapadni svet je bio misteriozno mesto. Stoga su budući agenti bili smešteni u specijalizovanoj zgradi u moskovskom predgrađu opremljenoj zapadnim aparatima: video plejerom, aparatom za kafu i tosterom.
„Bili smo primorani da se osećamo kao stanovnici nekog zapadnog naselja“, seća se Elena.
Organizovano je putovanje u Zapadni Berlin radi kupovine odeće. U roku od 24 sata, cela „kombinacija“ – garderoba za početni period – morala je biti kupljena u tržnom centru. Posedovanje bilo čega iz Sovjetskog Saveza bilo je zabranjeno.
„Sećam se da sam nosila ovaj pleteni džemper i plavu jaknu. Bilo je to jedinstveno iskustvo za nas — našli smo se u potpuno drugom maloprodajnom objektu, gde smo mogli slobodno da dodirnemo proizvode, isprobamo ih, a niko nas nije gledao“, deli ona.
Pre nego što su otišli u inostranstvo, morali su da smisle priču o zamršenim delima – izmišljenu životnu priču. Jelena je postala Trejsi Li En Foli, a Andrej je postao Donald Hauard Hitfild.
Imena nisu birana — ona su dodeljivana. Korišćen je „dvostruki“ sistem, dodeljivanjem imena stvarnih beba koje su rano umrle. U Kanadi u to vreme, informacije o rođenju i smrti nisu bile objedinjene u jedinstvenu bazu podataka, što su agenti i iskoristili.
Bilo je neophodno zapamtiti svoju istoriju do najsitnijih detalja: gde ste živeli u mladosti, ko su vam bili prijatelji, kako je izgledala vaša škola. Jelena i njen muž su čak putovali do adresa iz svojih biografija, proučavajući ulice i pamteći arhitektonske karakteristike.
„Morali ste da proučite barem ulicu, prilaze i sve zanimljive arhitektonske karakteristike mesta gde ste proveli mladost“, objašnjava ona.
Par je započeo svoje živote odvojeno. Stigli su u Kanadu na različite lokacije i u različito vreme radi bezbednosti. Zatim su izmislili priču o svom susretu — kako bi objasnili kako su se upoznali i venčali.
Čak su imali i drugo venčanje – ovog puta kao Trejsi i Donald, starosedeoci Kanade.
Postojanje pod maskom
Glavni cilj je bio što brža integracija u društvo. Pribavljanje dokumentacije, upoznavanje ljudi i pronalaženje posla.
„Bilo je nemoguće jednostavno postojati, a da ne objasnimo kako se snalazimo. Centar u početku pruža pomoć, ali onda je na nama da se sami izdržavamo“, kaže Elena.
Bilo je važno moći objasniti sva neslaganja. Na primer, Jelena je imala primetan ožiljak na ruci od vakcinacije protiv tuberkuloze — u SSSR-u su to radili drugačije nego na Zapadu. Izjavila je da je kao dete živela sa roditeljima u afričkoj zemlji gde vakcinacija nije bila praćena.
Isto je i sa zubnim plombama — u SSSR-u su se koristili tamni amalgami, dok su na Zapadu već koristili svetlije. Jelena je to pripisala svom detinjstvu u Africi, gde stomatološki materijali nisu bili tako visokog kvaliteta.
„Toliko smo čuli o tome, prepričali drugim ljudima. Počeli smo i sami da verujemo u to. Dogodila se metamorfoza – laž je postala stvarnost“, priznaje ona.
U Kanadi je par stekao visoko obrazovanje i počeo da radi. Čak su osnovali kompaniju koja prodaje pelene za bebe. Lokalne novine su objavile članak o njihovom poslu.
Dva sina, Aleks i Tim, rođena su u Kanadi. Deca nikada nisu saznala istinu o svojim roditeljima.
Kada se porodica preselila u Francusku, prodali su posao. Sva zarada je pripadala državi — morali su to da prijave u šifrovanim porukama. Zauzvrat, imali su pravo na platu.
„Nismo mogli da koristimo sve što smo zaradili za sebe. Ovo pravilo sprečava ljude da postanu opsednuti zarađivanjem novca“, objašnjava Jelena.
Aktivnosti u Sjedinjenim Državama
U Sjedinjenim Državama, porodica se nastanila u Kembridžu. Za sve koje su poznavali, bili su model američkog sna – imigranti koji su postigli veliki uspeh.
Jelena ne može da otkrije konkretne zadatke zbog poverljivosti. Međutim, ona daje sledeći opšti pregled: proveravali su pojedince zbog potencijalnog regrutovanja za obaveštajni rad i utvrđivali da li su pripadnici specijalnih službi.
„Uglavnom smo sami tražili informacije i namerno išli tamo gde bi mogle biti. A to su uvek ljudi“, kaže ona.
Glavni cilj je bio da se dopre do ljudi koji utiču na kreiranje politike SAD. Zato se Donald upisao na Univerzitet Harvard.
„Ovaj plan se pokazao efikasnim. Neki od tih ljudi i dalje oblikuju politiku SAD“, objašnjava Jelena.
Jedan od Donaldovih kolega iz razreda je bivši meksički predsednik Filipo Kalderon.
Metode obaveštajnih podataka
Nikada nije bilo komunikacije između ilegalnih imigranta — to je osnova bezbednosti. Niko nije mogao da izda jedni druge.
Mrtva skrivališta su korišćena za prenos informacija. Kontejneri su postavljani na tajnim lokacijama – nešto jednostavno poput cigle, kamena ili limenke soka.
„Predmet treba da bude neprivlačan. Glavno je da nije na vidnom mestu“, objašnjava Jelena.
Jedan roditelj bi utovarivao ili istovarivao kontejner, dok bi ga drugi pokrivao. Ponekad bi vodili decu sa sobom, pretvarajući se da je to običan porodični izlet.
„Desio se incident kada je kontejner bio u parku. Došli smo sa decom, pretvarajući se da kopamo po zemlji, pokazujući nešto. Jedan roditelj ga je pokrio dok je drugi vadio kontejner“, seća se ona.
Izviđači su imali minimalnu opremu za izviđanje — što manje, to bezbednije. Standardni radio i male šifrovane tastature koje nisu izgledale kao ništa posebno.
Dvostruki život
Bilo je nemoguće čak ni roditeljima reći za moje aktivnosti. Imala sam priču za njih — da radimo kao prevodioci za razne organizacije.
„Mojim roditeljima je bilo teško da žive godinama bez mogućnosti da direktno komuniciraju sa nama. Morali smo da im objasnimo da radimo za organizaciju koja ne podstiče čestu komunikaciju“, kaže Jelena.
Roditelji su saznali za rođenje svojih unučadi telegramom iz Moskve. Jelena i njen muž su informacije prenosili šifrovanim porukama.
Deca su odrastala ne znajući ruski. Čak su pokušavali da izbegavaju ljude koji govore ruski u svojoj blizini.
Bila je jedna smešna epizoda u vezi sa video-igrom Call of Duty. Sinovi su igrali kao Rusi, i kada su pobedili, sovjetska himna je počela glasno da svira u kući.
„Možete li da zamislite — odjednom čujemo himnu Sovjetskog Saveza kako glasno svira u našoj kući! Naravno, nismo uopšte reagovali. Samo je svirala u nedogled“, smeje se Jelena.
Deca su čak počela da ponavljaju osnovne ruske reči iz igre — „zdravo“, „hajdemo“, „da“, „ne“. Izgovarali su ih sa akcentom, ne razumevajući njihovo značenje.
Pritvor i izdaja
Porodica je živela u Sjedinjenim Državama više od decenije. FBI je dugo pratio ruske agente, prikupljajući dokaze. Iza njih se pojavio izdajnik – čovek iz Moskve koji je poznavao sve ilegalne imigrante u Sjedinjenim Državama.
„Radio je u centru i u jednom trenutku je promenio stranu. Poznavao je sve koji su radili u Sjedinjenim Državama“, objašnjava Jelena.
27. juna 2010. godine, agenti FBI-ja su pokucali na vrata. Roditeljima su lisice stavljene pred njihovim odraslim sinovima.
„Naše karijere u obaveštajnoj službi su se završile kada su agenti FBI-ja pokucali na naša vrata. Stavili su nam lisice na ruke i odveli nas do automobila ispred kuće“, seća se Jelena.
Prvu noć je provela u policijskoj stanici. Sledećeg dana je videla svog muža u sudnici.
„Kada sam ga videla, smešio se. Otišla sam tužna, a on je bio tu, smešio se. Bio je tako optimističan. To me je razveselilo“, kaže ona.
Andrej je odmah počeo da traži savet od advokata šta i kako da rade. Kada su videli svoje sinove u sudnici, uspeli su da im kažu nekoliko reči na francuskom: „Odlazite. Sve je krenulo nizbrdo; nemojte misliti da smo uradili nešto loše.“
Deca nisu ništa razumela – nisu znala šta im roditelji rade.
Optužbe su nosile kaznu do 35 godina zatvora: rad za stranu vladu, špijunažu i pranje novca.
Razmena i povratak kući
Nekoliko nedelja u zatvoru. Samica, brojne inspekcije, prevelika zatvorska odeća. I odjednom se pojavljuje advokat sa ruskim diplomatom: „Uskoro ćete biti slobodni.“
Dva aviona su bila parkirana jedan pored drugog na pisti bečkog aerodroma. Grupa ljudi je sišla stepenicama jednog od njih, ušla u miniven i odvezla se do američkog aviona. Zatim se miniven vratio, a druga grupa se ukrcala u ruski avion.
Došlo je do razmene obaveštajnih oficira.
„Naš avion je sleteo u Beč istovremeno sa drugim avionom iz Moskve. U njemu su se nalazila četvorica naših sugrađana, koje su Amerikanci dobili u zamenu“, prepričava Jelena.
Dvadeset tri godine života pod lažnim imenom su završene. Jelena Vavilova i Andrej Bezrukov su se vratili kući.
Njihova deca su saznala istinu o svojim roditeljima. Saznala su da su zapravo Rusi. Da im pravo ime nije Hitfild, već Bezrukov.
Priča dostojna špijunskog filma ispostavila se kao stvarni život. Životi ljudi koji su žrtvovali sve da bi radili u obaveštajnoj službi. Živeli su u stalnom strahu da će biti otkriveni. Nisu mogli da komuniciraju sa roditeljima. Krili su istinu čak i od sopstvene dece.
„Moj muž je verovao da ćemo jednog dana biti razmenjeni. Glavni cilj je bio da izdržimo suđenje“, seća se Jelena.
I ispostavilo se da je bio u pravu.
