Marina Tomaševič potiče iz imućne porodice, ali splet neverovatnih životnih okolnosti odvodi je na ulicu…
Pre pet godina, Marina je živela u kolibi sa svojim psima i tvrdila da je poreska inspektorka. Za prolaznike, bila je samo još jedna beskućnica od koje su okretali glavu i ubrzavali korak kad bi je videli. Kada joj je Natalija Gončarova pružila ruku pomoći i reči utehe, nije mogla ni da nasluti kakva je bila Marinina sudbina. Jedina je bila koja je zastala kraj žene koja nije imala krvo nad glavom, već je živela u šumarku u ulici Zorge.
“Ništa mi ne treba”
Marina je sedela je u šatoru napravljenoj od granja i krpa, dok su dva psa trčala okolo. Stanovnica Rostova je pitala ženu kako se zove i kako može da pomogne. Beskućnica se predstavila kao „Sonja Lenja“ i rekla da joj ništa ne treba.
Ujutru bi beskućnica kranula sa štapim u ruci na „posao“. Ali to nije bila poreska uprava. Žena je preturala po kantama za smeće, tražeći ostatke hrane i staru odeću. Nakon toga, vratila bi se „kući“ i podelila skroman obrok sa psima koje je smatrala svojom porodicom. Natalija je mnogo puta nudila Sonji hranu, ali je ona odbila.
U novembru su pale niske temperature, sneg je počeo da provejava. Sonja je nastavila da živi u kolibi. Par vlažnih ćebadi i mešanci koji su spavali u blizini štitili su je od hipotermije. Natalija se brinula da će se beskućnica jedne noći, provedene na ledenom tlu, smrznuti. Stanovnica Rostova je kontaktirala socijalne službe, pozvala policiju i hitnu pomoć. Ali, odvođenje nekoga u sklonište ili bolnicu zahteva njihov pristanak. A Sonja Ležeboka je odbila – zbog svoje mentalne bolesti, nije razumela da je u smrtnoj opasnosti.
Natalija alarmirala nadležne službe
Beskućnicu su posetili bolničari, lokalni policajac i socijalni radnici. Ponudili su joj da je pošalju u prihvatilište za beskućnike. Ali Sonja je svaki put odbila. Njen rukopis je bio lep i uredan za koji bi bilo teško posumnjati da je pripadao mentalno oboleloj osobi. Sve je ukazivalo na to da će se naći u vestima – još jedna beskućnica, kao i mnogi drugi, smrznuta do smrti.
U junu je beskućnica konačno smeštena u Sveobuhvatni socijalni centar za pomoć beskućnicima. Osoblje je pokušalo da je identifikuje, ali gde god da su se raspitivali, nije bilo informacija o „Sonji Lenjivki“. Izgledalo je kao da se stanovnica kolibe nije imala svoje korene, ni pretke.
“Imam rođaku koja je nestala pre 5 godina”
U svojim razgovorima, Sonja je pomenula dve adrese u Rostovu gde su navodno živeli njeni rođaci. Na jednoj od njih, Natalija Gončarova je srela nepoznate ljude, iako je kasnije saznala da su tamo zapravo živeli baba i deda beskućnice. Vlasnica drugog stana je rekla da ne poznaje nikoga po imenu Sonja Ležeboka, ali da ima nećaku, Marinu Tomaševič, koja je nestala pre pet godina.
„Moj sin i ja smo mislili da je odavno umrla!“, rekla je žena.
Saznavši pravo ime beskućnice, socijalni radnici su uspeli da rekonstruišu njenu tužnu biografiju. Natalija Gončarova i Vera Bihovenko, zaposlena u Sveobuhvatnom socijalnom centru za pomoć beskućnicima, aktivno su učestvovale u sudbini beskućnice.
Šta se, zapravo, desilo Marini?
Marina je rođena u Armaviru 1977. godine. Njena majka je vodila robnu kuću, tako da su uvek imali novca i nisu ni u čemu oskudevali. Pričalo se da je mnogo pila. Kada je umrla, stan je nasledila njena ćerka.
Marinina brat je takođe preminula 2010. godine nakon duge bolesti. Teško je reći tačno kada su Marinini problemi sa mentalnim zdravljem počeli, ali je nagomilala toliko ogromne dugove za komunalne usluge da je po sudskom nalogu izbačena iz stana. Umesto toga, kupili su skromnu kuću na selu.
„Marina je ostatak novca iskoristila da opremi svoj novi dom, pa čak i da kupi skuter“, rekla je za “Rostov” Natalija Gončarova.
Međutim, ubrzo su lokalni kriminalci počeli da često dolaze u Marininu kuću, predstavljajući se da su komšije. Bavili su se sitnim krađama da bi preživljavali, a Marinu su počeli da napijaju kako ne bi primećivala da joj odnose stvari malo po malo.
– Kasnije sam od lekara saznala da je kod mentalne bolesti kakvu ima Sonja alkohol veoma opasan – dodaje Natalija.
Prelomni momenat u Marininom životu
Jednog dana, Marina je napustila dom i peške otišla do Rostova da poseti tetku i rođaku. Ali nije dugo ostala, možda shvativši da nije dobrodošla. Uselila se kod jednog muškarca i nastavila da pije. Jednog dana, Marina je pala sa drugog sprata i hospitalizovana je sa prelomima kostiju. Imala je i problema sa pamćenjem, te je iznenada zaboravila svoje pravo ime i postala Sonja Lenjiva. Izgleda da joj je tako dao nadimak lekar. Nakon što je otpuštena, nastanila se u šumarku, gde je živela sa svojim psima.
Socijalni radnici su vratili Marini pasoš i izdali joj zdravstveno osiguranje. Ali njeni biološki rođaci su odbili da prime beskućnicu, tvrdeći da nemaju gde da je odvedu!
Na kraju, Marina je ponovo dobila pomoć od stranaca – Natalije Gončarove i njenih dobrih prijatelja. Prevezli su je u Krasnodarski kraj.
– Moja sestra tamo gradi kuću. Marina živi u blizini i brine o imanju. Obezbedili smo joj namirnice, odeću, posuđe i hranu za pse. Registrovali smo je kao invalida kako bi mogla da ima penziju. Odveli smo je i na pregled kod psihijatra, koji joj prepisuje potrebne lekove. Sestra ju je dva puta vodila na more. Ukratko, dobro joj je – istakla je Natalija.
Za Marinu danas niko ne bi mogao ni da pomisli da je pola decenije živela kao beskućnica. Sređena dama sada ima svoj posao i dom, a iako su je rođaci opet odbacili zbog razloga koji ne mogu biti opravdavajući, okružena je ljudima dobrog srca koji su joj život učinili mnogo lepšim.
