Ernest Če Gevara bio je magnet za žene. On se uvek ženio svojim ljubavnicama, a poslednja od njih je bila Tatjana koja nije stigla da mu postane žena
Tog 10. oktobra 1967. godinem prestalo je da kuca srce Ernesta Če Gevare.
Bio je simbol prošlog veka i ostaje apsolutno relevantan i danas sa svojom idejom o izgradnji „novog sveta“. Možda najmoćniji citat Če Gevare: „Morate biti u stanju da postanete grublji, a da pritom zadržite nežnost“ mnogo govori o njemu kao osobi.
Čisto žensko interesovanje
Kratki život revolucionara Če Gevare (ubijen je u 39. godini) bio je ispunjen velikim ljubavnim pričama i podvizima. Bio je neodoljiv, a žene su se oduševljavale samo njegovim pogledom. Samo dve žene su ostavile primetan trag u njegovom životu: njegova prva žena, Hilda Gadea (u braku od 1955. do 1959. godine, imali su jedno dete) i njegova druga žena, Aleida Marč (u braku od 1959. do 1965. godine, imali su četvoro dece).
Iako argentinskog porekla, Če Gevara je dobio kubansko državljanstvo nakon pobede Kubanske revolucije i aktivno je učestvovao u izgradnji socijalizma na Kubi. Služio je kao komandant garnizona tvrđave La Kabanja (Havana), direktor Uprave za industrijski razvoj zemlje, predsednik Nacionalne banke Kube, ministar industrije i šef Centralnog saveta za planiranje Kube.
Čitav taj rad na „vlasti“ očigledno se pokazao dosadnim za revolucionara Čea. U aprilu 1965. godine odlučio je da nastavi svoje učešće u revolucionarnom pokretu u drugoj zemlji i napustio je Kubu, kasnije predvodeći gerilski pokret u Boliviji.
Pre nego što je napustio Kubu, Če Gevara je napisao dirljiva pisma svojim roditeljima, deci i Fidelu Kastru. Između redova se može osetiti predosećaj njegove skore smrti. Nije slučajno što je Če Gevara svoja pisma nazvao „oproštajnim“.
Če Gevara nije pomenuo svoju ženu, Aleidu Marč, niti joj je napisao posebno pismo. Do tada su se već bili razdvojili, a druga žena po imenu Tamara Bunke čekala ga je u gerilskom selu u Boliviji.
Memoari druge žene Če Gevare
Decenijama nakon smrti svog muža, Aleida Marč je ćutala.
Tek 2007. godine, na 40. godišnjicu smrti Če Gevare, objavila je svoje memoare „Evokacija“, prikaz događaja iz perioda 1958–1965. Na prezentaciji je izjavila: „Nikada nisam davala, niti ću davati, intervjue novinarima. Sve što sam želela da kažem napisano je u ovoj knjizi.“
Aleida Marč je bila 10 godina mlađa od Ernesta Če Gevare, i kada ga je prvi put upoznala, već dobro poznatog u revolucionarnim krugovima, nije gajila romantično interesovanje za njega. On je već bio oženjen, a ona je radila kao učiteljica i kretala se među revolucionarnim rukovodstvom.
Donosila je revolucionarima kontrabandu, koju je lepljivom trakom pričvršćivala za struk. A onda joj je jednog dana bila potrebna Če Gevarina pomoć da ukloni traku koja joj se zalepila za kožu. Nakon ovog prilično intimnog početka, bili su u braku samo osam godina, tokom kojih su imali četvoro dece.
Uprkos svom svom revolucionarnom žaru, Če Gevara je izgleda imao prilično tradicionalne stavove o rodnim ulogama u porodici, a njegova žena je bila svedena na poprište zaborava, kao i druge žene poznatih muškaraca.
Istina je da se Če Gevara često pojavljivao u gradu i na zabavama u pratnji svoje supruge.
Malo prostora je posvećeno okolnostima Če Gevarine smrti. Aleida, u ranim tridesetim godinama, ostala je sa četvoro male dece. Ponovo se udala, ali o tome uopšte ne piše. Uglavnom je odsutna iz ove knjige, koja je više o njenom mužu nego o njoj.
Danas, Aleida Marč ima 87 godina. Nema njenih fotografija na mreži, niti je na društvenim mrežama. U godinama nakon smrti svog muža, Aleida je bila zauzeta organizovanjem i održavanjem mauzoleja Če Gevare u malom gradu Santa Klara na Kubi.
Kako je umro Če Gevara?
Pokušaj da pripremi revoluciju u Boliviji bio je neuspešan. Uhapšen je 8. oktobra 1967. kod sela La Igera, nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca.
Bio je ranjen u nogu i nije mogao da se brani. Kada su shvatili ko je u pitanju, vojnici su odmah pozvali svog nadređenog, kapetana Garija Pradu.
Šifrovana poruka obaveštenja je glasila: „Imamo tatu u rukama.”
Međutim, malo ljudi zna da je Odredom “Zelenih beretki“, specijalne jedinice vojske Bolivije, koji je zarobio poznatog kubanskog revolucionara, komandovao pukovnik Andres Selić Srbin iz Crne Gore.
Srbin sa nadimkom Čop rođen je 1927. godine u La Pazu kao Andrija Selić. Odrastao je u porodici Božidara Selića, iseljenika iz Morače, koji se 1920. godine doselio u Argentinu i potom preselio u Boliviju. U Boliviji je mladić dobio novo ime Andres Selić. Ubrzo je završio Vojnu akademiju u La Pazu i američku Vojnu akademiju Vest Pointu.
U čekanju da dođu nadležni nadređeni, Gevara je prebačen u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao upravo pukovnik Andreas Selić, a sutradan ujutru, 9. oktobra, i Feliks Rodrigez, agent CIA kubanskog porekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Čea, potvrđujući do tada nezvanične novosti.
Oko podneva tog 9. oktobra, iz La Paza je stigla šifrovana poruka: „Izdajte pasoš za tatu”. Za sve vreme od hvatanja, Če nije pristao na ispitivanje. Bolivijski vozač helikoptera Haime Nino de Guzman, koji je prisustvovao događaju, opisivao je kasnije da je Gevara izgledao užasno: bio je ranjen u desni list, odeća mu je bila pocepana, a kosa prljava. Uprkos tome, Guzman se seća da je „Če držao glavu visoko, gledao svakog direktno u oči i samo tražio da mu se da duvana da zapali.”
Pred samo izvršenje smrtne kazne iz prkosa je čak pljunuo u lice jednog od visokih oficira koji su se tu zatekli. Za izvršenje pogubljenja izabrana je „zelena beretka”, narednik Mario Teran; ne zna se da li se sam prijavio ili su ga odredili. Feliks Rodrigez mu je dao instrukciju da ne puca u glavu, nego od vrata nadole.
U svojoj knjizi „Če Gevara — život, smrt, legenda”, Borislav Lalić navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene unervoženom naredniku, bile: „Uozbilji se, momče. Treba da pucaš u čoveka.” Džon Li Anderson, međutim, u svojoj knjizi „Če Gevara: revolucionarni život”, navodi da su mu poslednje reči bile: „Pucaj, kukavico. Ubićeš samo čoveka.”
Upucan je iz karabina, najpre u desnu stranu grudnog koša, zatim u desno rame, u nogu, stomak i u levu stranu grudnog koša. Dok je izgovarao poslednje reči, jedan vojnik mu je prišao i ispalio još jedan metak u vrat, nakon čega je izdahnuo. Vojni lekar amputirao mu je ruke, koje su potom u staklenoj tegli poslane u Argentinu zbog identifikacije.
