Priča o Osmanu iz Zvornika, koji je sa samo osam godina ostao bez oca, odrastao u teškim uslovima i naučio vrednost rada i odgovornosti.
Osman se rodio u malom, mirnom gradu Zvorniku, gde su živeli u složnoj, ali jako brojčanoj porodici. Njegovi roditelji su imali sedmoro dece – četiri sina i tri ćerke – pa je dom bio uvek pun života, smeha, ali i odgovornosti. Ipak, Osmanov život se drastično promenio kada je imao samo osam godina. Njegov otac je preminuo, ostavljajući porodicu u teškoj situaciji.
„Kad je otac umro, braća i sestre su već bili poudati i oženjeni. Ostali smo samo sestra i ja. Njoj je tada bilo deset godina, a meni samo osam“, priseća se Osman sa setom u glasu. Od tog trenutka, odgovornost koja je prirodno pripadala roditeljima prešla je na mlada pleća Osmanovih. Njegova majka, iako snažna žena, morala je da se bori da preživi sa dvoje dece, bez podrške supruga.
Već sa dvanaest godina, Osman je doneo jednu od prvih, teških odluka u svom životu. Otišao je na Romaniju, u blizinu Sokoca, da radi u najmu kod pravoslavne porodice. Cilj mu je bio jasan – želeo je da zaradi koji dinar i pomogne svojoj majci i sestri, kako bi im život bio barem malo lakši.
„Teško smo živeli kod kuće, a već tada sam imao želju da im obezbedim lepši i ugodniji život“, priseća se Osman. Iako je bio vrlo mlad, imao je izuzetnu snagu i odlučnost, što je retkost za dečaka tog uzrasta.
Kod porodice Novosel, kod Milana i njegove supruge Vele, Osman je doživeo nešto što nije očekivao. Bez obzira na različitu veru, Milan i Vela su ga prihvatili kao svoje dete. „Kad sam došao kod tog gazde Srbina, bilo mi je bolje nego kod moje kuće. Lepše smo živeli, a on me nije odvajao od svog sina, bez obzira na veru. Bio sam u najmu kod pokojnog Milana i Vele. Imam jaku želju da jednog dana posetim njegovog sina, da vidim gde je sada, da li živi u staroj kući ili je odselio. To mi je uvek u mislima.“
U početku, Osmanova majka je dolazila nekoliko puta da ga odvede kući. Međutim, dečak je odbijao povratak. Njegova majka se vraćala kući u suzama, shvatajući da Osman uživa u životu i radu kod Milana i Vele. Tokom dana, Osman je brao gljive, sakupljao drva, brinuo se o voću i povrću. Bio je vredno i odgovorno dete, a Milan i Vela su njegov trud i rad cenili više nego što je mogao da zamisli. Vremenom je i njegova majka prihvatila da Osman ostane u najmu, jer su pare koje je donosio pomagale porodici da preživi. „Kasnije je majka dolazila da uzima pare. Milan joj je davao unapred. Tako je preživljavala sa sestrom“, objašnjava Osman.
Osman je ostao u porodici Novosel sve do svoje šesnaeste godine, odrastajući i postajući momak u sigurnom okruženju koje ga je oblikovalo. Iako je majka teško živela i imala ograničene resurse, mogla se osloniti na svog sina. Bilo je tu i nekoliko članova porodice koji su povremeno pomagali, ali na Osmanu je počivala glavna odgovornost za porodicu.
„Ja sam srećan što sam sve to prošao. To me očeličilo. Danas mojoj deci ništa neće trebati“, sa ponosom govori Osman. Njegova mladost, iako obeležena teškim životnim iskušenjima, naučila ga je vrednosti rada, odgovornosti i upornosti.
Posle povratka sa Romanije, Osman je pronašao posao u Beogradu. Sa sedamnaest godina odlučio je da se oženi, sa devojkom s kojom je išao u školu, i započeo svoj život u stabilnijim okolnostima. Teške godine detinjstva i mladosti oblikovale su ga u čoveka sposoban da se suoči sa životnim izazovima, ali i da ceni porodicu i vrednosti koje je naučio kroz iskustva najma i rada u tuđoj kući.
Stil / Bosanksa sehara
