Dirljiva priča o Dari, ženi koja nije imala biološku decu, ali je svojim srcem i ljubavlju odgojila Ivana, stvarajući porodicu ispunjenu toplinom i zahvalnošću.
Dara nije imala biološku decu, ali je imala srce koje je znalo da prepozna tuđu bol i pruži lek. Nije se pitala „zašto baš ja?“ — znala je da život ne bira po zasluzi. Svako veče pakovala je Ivanu užinu za sutra, sa puno ljubavi i brige: flašicu čaja i jednu jabuku, i kada je davala poslednji novac iz svog novčanika za njegove knjige, nikome nije pričala. Znala je da je to sevap, unutrašnja nagrada koju nije morala deliti.
Ivan… od deteta kojeg su svi napustili, postao je čovek koji zna za empatiju i ume da kaže „hvala“. Postao je čovek koji zna da nema važnije diplome od one koja se stiče u tišini doma – diplome čovečnosti.
Ivanov život je od rođenja bio izazovan
Ivana su roditelji napustili dok je još bio beba. Problematična porodica, roditelji koji nisu želeli brigu, ljubav ni školovanje. Njegova baka se brinula o njemu, provodeći dane na pijaci prodajući čarape i stolnjake koje je isplela i ishekla. Novca je bilo dovoljno za preživljavanje, ali ne i za mnogo važnije stvari koje život nosi.
U tom svetu, Dara je postala svetionik. Prvo mu je davala užinu kada je video da drugi deca nose sendviče u školu. Zatim su došle knjige koje je čuvala od svog pokojnog brata, cipele i garderoba. Kada je videla njegovu upornost i vrednost, počela je da plaća i njegove školske troškove.
Dara, žena čije srce stvara porodicu
Godinama je Dara brinula o Ivanu kao da je njen. Nije to bila ni obaveza, ni dužnost – bila je to čista, ljudska ljubav koja se ne meri krvlju, već srcem. Kada je Ivan završio srednju školu, uz njenu pomoć upisao je fakultet. Nije bilo lako, radilo se i štedelo, ali svaki njegov uspeh bio je njen ponos. Čekala ga je sa supom, pitajući da li mu je toplo, kao da u njemu leči rane svoje tišine, samoće i tuge što nikada nije imala svoje dete.
Jednog dana, život je Daru neočekivano pogodio – počela je da gubi vid. Polako, a potom naglo. Doktori nemoćno slegali ramenima, kapci se borili da uhvate obrise sveta. Na kraju je završila u bolnici – slepa, usamljena i iscrpljena.
I tada se desilo nešto što su svi prisutni u Urgentnom centru tog dana zapamtili.
Ivanovo pismo koje je leči
Ivan je došao sa buketom belih lala, seo pored Dare i uzeo je za ruku:
– Došao sam da ti pročitam nešto.
Otvorio je pismo i tiho, ali sigurno, počeo da čita:
“Draga moja Daro,
Nikada ti nisam rekao dovoljno hvala. Za svaku knjigu, svaki obrok, svaki savet, svaki dan kada si me gledala kao sina. I dok mi je svet govorio da sam nebitan, ti si me naučila da vredim. Nisi me rodila, ali si me formirala. Tvoj glas vrzmam po glavi kad me sumnje napadnu.
Hvala ti što postojiš. I da znaš da nikad nećeš biti sama.
Tvoj Ivan.”
Dara je naglas zaplakala, nazivajući suze „radosnicama“. U sobi su bile još dve žene, medicinska sestra i mladi lekar. Nijedno oko tog dana nije ostalo suvo.
Porodica stvorena ljubavlju
U bolničkom hodniku, među aparatima i kolicima, nastao je muk koji je govorio više od reči. Svi su shvatili da su porodica, ljubav i dužnost ponekad mnogo više od onoga što piše u izvodu iz matične knjige rođenih.
Danas je Dara kod Ivana. Baka je preminula, a Darin stan su izdali, od čega žive. Ivan uskoro kreće u srednju školu. Ne vidi, ali oseća. On joj čita novine, kuva kafu onako kako ona voli i svakog jutra kaže:
– Dobro jutro, majko.
Jer majka je ona koja voli. Dara je, bez dileme, bila i ostala – Ivanova majka.
