Pevač će ostati upamćen kao neko ko je pomogao mnogim ljudima.

Halid Bešlić, umetnik kojeg je volela cela bivša Jugoslavija, nije ostao upamćen samo po svojim vanvremenskim hitovima, već i po ogromnom srcu koje je imao.

 

Bio je jedan od onih ljudi koji su pomagali tiho, bez pompe, bez kamera. Njegova dobrota bila je iskrena i skromna, nikada nije želeo da se hvali svojim humanitarnim delima, a priče o njegovoj pomoći često su stizale od drugih, zahvalnih ljudi.

Jedna takva priča danas se ponovo deli po mrežama. I možda najbolje opisuje kakav je Halid zaista bio, ne samo veliki pevač, već i veliki čovek.

Bilo je to davno… ali dan kad sam sreo njega, pamtiću dok sam živ. Život nije bio lak. Troje dece, mala plata, svakodnevna borba da se sastavi kraj s krajem. Radio sam u fabrici koja nije plaćala mnogo, ali to je bilo sve što sam imao. Jednog hladnog dana pred zimu, pozove me šef u kancelariju. Pogleda me i kaže: „Još danas radi, od sutra više ne trebaš dolaziti. Nema posla.“U tom trenutku kao da mi se ceo svet srušio. Znao sam da me kod kuće čekaju žena i deca. Žena se trudila da ne pokazuje brigu, ali oboje smo znali — ništa nemamo. A sad ni posao. Krenuo sam kući pešice, jer nisam imao ni za autobus. Svratim u prodavnicu da kupim ono malo što smo mogli priuštiti — litar ulja, malo soli i pet kila brašna.Izlazim iz radnje, glava mi je puna briga, ruke mi se tresu. Dok hodam blatnjavim putem, suze mi same naviru. U jednom trenutku čujem kako auto dolazi iza mene. Mahnem, više iz očaja nego nade. I čudo — auto staje. Sedam unutra, sav mokar, prljav i umoran. Vozač me pogleda i upita: „Znaš li ti mene?“ Kažem: „Ne znam, gospodine.“ Nasmeja se, onako toplo, ljudski. Pita me kuda idem. Počnem da pričam — ostao bez posla, troje dece, jedva preživljavamo. Sluša me, klimne glavom i skrene kod velikog marketa. Kaže: „Sačekaj me ovde.“ Posle nekog vremena vraća se sa punim kolicima. Sve to stavlja u gepek i kaže: „Idemo, vozićemo se do tvoje kuće. “Kad smo stigli, kaže mi:„Uzmi, sve ovo je tvoje.“ Otvorim gepek — unutra brašno, ulje, konzerve, mleko, slatkiši za decu… više nego što sam ikad uneo u kuću. Pukao sam. Suze su mi same krenule, onako tiho, muški. A onda izvadi novac, pruži mi i kaže: „Evo, da prebrodiš ovu zimu dok ne staneš na noge. “Bio sam zatečen. Pogledam ga i pitam: „Molim vas, recite mi ko ste. Da znam kome da zahvalim.“On se samo nasmeja i kaže: „Ja sam Halid Bešlić, pevač.“Ništa više. Seo je u auto, mahnuo i otišao. A ja sam ostao da stojim na kapiji, u snegu koji je tek počeo da pada. Gledao sam za tim autom i mislio: „Ima još dobrih ljudi na ovom svetu.“Tog dana nisam dobio samo hranu i novac.Dobio sam nadu.Dobio sam veru u ljude.Dobio sam potvrdu da dobrota i dalje postoji, da još ima onih koji pomažu iz srca — tiho, iskreno, bez da ikada traže išta zauzvrat.

Halide, hvala ti. Nikad ti to neću zaboraviti. Zahvalan sam ti dok god dišem.

Podsetimo, Halid Bešlić, legendarni pevač, sahranjen je u ponedeljak, 13. oktobra, na sarajevskom groblju Bare. Jedan detalj nije mogao da prođe nezapaženo, a to je položaj njegove večne kuće.

Radnik na groblju Rusmir, kaže da je Halid sam izabrao grobno mesto, čemu je i svedočio kada je pevač posetio Bare pre nego što je smešten u bolnicu.

– Halid je bio ovde i tražio je da kada dođe vreme, bude sahranjen ovde, među običnim ljudima – rekao je Rusmir i dodao:

– To samo pokazuje koliko je bio skroman.