Gavrilo Princip je rođen 25.07.1894. godine u selu Obljaj, udaljenom oko 3 kilometra od Bosanskog Grahova. Majka Marija i otac Petar su ukupno imali devetoro dece, od kojih je preživelo samo njih troje – ostala deca su umrla u ranoj dobi.
Principovi su živeli u siromaštvu, a poput srednjovekovnih kmetova, trećinu prihoda od poljoprivrede morali su davati vlasniku zemljišta. Petar Princip je dodatno zarađivao prevozeći putnike i poštu preko planina između severozapadne Bosne i Dalmacije.
Gavrilo sa trinaest godina seli u Sarajevo i tamo nastavlja školovanje, a jedno vreme se školuje i u Tuzli. Uzdržava ga njegov stariji brat Jovan, koji također živi u Sarajevu (naselje Hadžići). Jovanov sin, Slobodan Princip zvani “Seljo”, kasnije će se boriti u partizanima i posthumno biti proglašen narodnim herojem.
Godine 1911., Gavrilo Princip postaje član Mlade Bosne. Kao što i samo ime govori, članovi Mlade Bosne su uglavnom bili omladinci, srednjoškolci, koji su se tajno sastajali i zanosili se idejama o oslobađanju Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske i stvaranju zajedničke jugoslovenske države, piše Psihologis.
Hladan tuš
Princip je bio uzoran đak i voleo je da žita. Ali, otkako se učlanio u Mladu Bosnu, sve su ga više zanimala ideološka pitanja, a sve se manje bavio školskim obavezama. Godinu dana kasnije, 1912., izbačen je iz gimnazije zbog demonstriranja protiv austrougarske vlasti. Ubrzo nakon toga, on napušta Sarajevo i danima pešači do Beograda – to je oko 300 kilometara puta.
Bez prebijene pare, u Beogradu se druži s tamošnjim nacionalistima i izražava želju da se priključi gerilskim odredima koji su se na području Makedonije borili protiv Osmanlija. Iz tog razloga je direktno kontaktirao i majora Vojislava Tankosića, istaknutog člana Crne ruke.
Međutim, mladi i nadobudni Gavrilo doživljava hladan tuš: major Tankosić mu govori da je jednostavno preslab da bi ga uzeli u razmatranje – suviše je nežne građe i krhkog zdravlja. Nije teško pretpostaviti kakav je to bio udarac na Gavrilov mladenački ego. Ponižen, vratio se u Sarajevo, gde je s bratom Jovom živeo od seče drva po okolnim šumama.
Međutim, Gavrilo se nije dao obeshrabriti. Na kraju krajeva, to je bilo njegovo najsnažnije uverenje i najveća želja: da bude revolucionar, da u životu postigne nešto veliko i značajno. Nastavio je često odlaziti u Beograd. Vreme je provodio s istomišljenicima, pa je jedne prilike upoznao kapetana Živojina Žiku Rafajlovića, jednog od osnivača Srpskog četničkog pokreta. Taj pokret je bio usko povezan sa Crnom rukom.
Rafajlović “sređuje” Gavrilu da upiše kamp za obuku u Vranju, na jugu Srbije, gde su korištenju oružja podučavali njega, kao i još petnaest drugih članova Mlade Bosne.
Do tog momenta, Gavrilov revolucionarizam se svodio na beskrajne rasprave, čitanje nacionalnih epova i na silnu frustriranost bez nekog određenog cilja. Sada, njegov san poprima konkretnije oblike.
A sada da biste shvatili ko su bili Franc Ferdinand i Sofi, koji će kasnije stradati od ruke Gavrila Principa, treba da čujete njihovu priču:
Sofi i Franc Ferdinand – ljubavna priča
Sofi Hotek je rođena 1.3.1868. godine u Štutgartu, kao četvrta kćer bohemijskih (čeških) aristokrata: grofa Bohuslava i grofice Wilhelmine. Pretpostavlja se da su se Sofija i Franc Ferdinand upoznali na jednom balu u Pragu, 1894. godine. Međutim, svoju su vezu dugo krili.
Sofija je bila grofovska kći, iz plemićke kuće, samo – nedovoljno plemićke. Jednostavno, njen društveni status nije bio dovoljno visok da bi se mogla “tek tako” udati za jednog Habsburgovca. Članovi ove moćne dinastije su se na taj način trebali povezivati samo s pripadnicima drugih vladarskih dinastija, odnosno s osobama sličnog staleža (neretko i među bliskim krvnim srodnicima), a u svrhu stvaranja saveza s drugim europskim silama, tj. zbog jačanja samog carstva.
Situacija se za Sofiju i Franca Ferdinanda ubrzo dodatno zakomplikovla. Naime, 1889. godine, car Franz Joseph I. (Franjo Josip), austrougarski vladar i Ferdinandov stric, prima strašne vesti: njegov sin jedinac, princ Rudolph, pronađen je mrtav u carskoj lovačkoj kući, selo Mayerling, oko 26 kilometara jugozapadno od Beča. Sve je upućivalo na to da je tridesetogodišnji princ prvo ubio svoju sedamnaestogodišnju ljubavnicu, barunicu Mariju Vetseru, a potom je pucao u sebe. Razlozi ubistva i suicida do danas nisu poznati.
S obzirom na smrt princa Rudolpha, sledeći u redu na krunu je bio nadvojvoda Karl Ludwig, mlađi brat cara Franca Josepha i Ferdinandov otac. Međutim, sedam godina kasnije, umire i Karl Ludwig – od tifusa. To je značilo da sada naslednik postaje Franc Ferdinand, što nosi i veliku odgovornost.
Odnos između cara i njegovog nećaka nikada nije bio sjajan. Ali, kada je Franc Joseph čuo da Ferdinand, sada kao naslednik, planira oženiti Sofi, koja je bila “obična” grofica, konzervativni car je bio ogorčen i oštro se protivio tom braku. Nije mogao shvatiti kako neko može vlastite interese pretpostaviti pravilima i interesima monarhije.
Visoka cena braka
Car je na kraju popustio, pa su se Sofija i Franc venčali 01.07.1900. godine u Reichstadtu, današnji Zákupy, Češka Republika. Dobili su troje dece: princezu Sofi od Hohenberga (1901.–1990.), vojvodu Maksimilijana od Hohenberga (1902.–1962.) te princa Ernsta od Hohenberga (1904.–1954.). Danas imaju brojne potomke po celom svetu.
Međutim, carevo odobrenje za brak Ferdinanda i Sofi nije došlo bez visoke cene: nejednak društveni status Ferdinanda i Sofi mora i biti i formalno nejednak – on će ostati naslednik, ona će dobiti odgovarajuću titulu, ali nikada neće biti carica ni kraljica. To mora biti morganatski brak, odnosno, njihova deca ne mogu biti naslednici. Također, Sofija ne sme biti uz Ferdinanda na primanjima i svečanostima, itd.
Ferdinand je sve to prihvatio bez razmišljanja. Četrnaest godina nakon venčanja, 1914., Sofija i Franc će zajedno umreti u Sarajevu – upucat će ih mladi i ostrašćeni Gavrilo Princip.
Sarajevski atentat: rađanje ideje
Najbolji prijatelj Gavrila Principa bio je Danilo Ilić. Danilo je rođen 27.07.1890. godine u Sarajevu. Završio je učiteljsku školu i radio kao nastavnik te kao činovnik u banci. Jedno vreme provodi u Beogradu, gde radi kao urednik i novinar. Tamo se povezao sa pripadnicima Crne ruke.
Krajem 1913. godine, Danilo Ilić se u Beogradu sastaje sa samim Apisom, vođom ove organizacije. Dvadesettrogodišnji Danilo, sada i sam član Crne ruke, Apisu izlaže svoje mišljenje o potrebi za konkretnijim akcijama protiv austrougarske vladavine u Bosni. Apisu se Danilova inicijativa svidela, jer je ubrzo sazvan sastanak u Toulouseu, u Francuskoj.
Prva verzija atentata: Muhamed Mehmedbašić
Na taj sastanak u Toulouseu, početkom 1914. godine, bio je pozvan još jedan bosanskohercegovački član Crne ruke, Muhamed Mehmedbašić. Muhamed je rođen 1887. godine u Stocu, u Hercegovini.
Po struci je bio stolar. U periodu osmanske vladavine Bosnom i Hercegovinom, njegovi su nosili plemićke titule i bili su bogati. Dolaskom Austro-Ugarske, izgubili su i bogatstvo i društveni status.
Na sastanku u Francuskoj se raspravljalo o raznim varijantama eventualnog napada na austrougarsku vlast u Bosni. U obzir je dolazio i Franz Ferdinand, ali je na kraju odlučeno da meta napada ipak bude general Oskar Potiorek, vojni guverner Bosne i Hercegovine. Taj plan je osmislio Vladimir Gaćinović, glavni ideolog Mlade Bosne. Za izvršenje zadatka izabran je upravo Muhamed Mehmedbašić.
Putujući iz Toulousea nazad prema Sarajevu, dvadesetsedmogodišnji Muhamed je zamišljao i ponovo prolazio kroz sve moguće scenarije atentata na Potioreka. Logično, bio je vrlo nervozan. Ruksak je čvrsto pritiskao uz telo. Naime, u njemu je bilo oružje kojim je trebao izvršiti napad: bodež i boca otrova.
Nakon što su se zaustavili na jednoj usputnoj železničkoj stanici, Muhamed je začuo graju i komešanje u susednom vagonu: ušla je francuska policija i legitimisala putnike. Sigurno su dobili dojavu i traže baš njega!
U panici, on kroz prozor vagona baca nož i otrov. Posle će se utvrditi da francuska policija nije imala pojma o atentatu, već su tražili nekog lokalnog lopova.
Apis: promena plana
Danilo Ilić poziva Mehmedbašića na sastanak u Mostar. Govori mu da se ne treba mučiti oko pronalaska novog oružja, pošto je Apis odlučio otkazati atentat na Potioreka. Naime, najavljen je dolazak Franca Ferdinanda u Sarajevo, koji je mnogo važnija meta.
Pripreme za Sarajevski atentat su trajale nekoliko meseci. Gavrilo Princip u to vreme živi u Beogradu, kao i još dvojica članova Mlade Bosne – Trifun Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović. Oni će tajnim kanalima biti prebačeni u Bosnu, kako njihov prelazak granice ne bi bio službeno zabeležen.
Major Tankosić, Apisova desna ruka, bio je zadužen za nabavku oružja, koje će atentatorima dostaviti preko svojih kolega Milana Ciganovića i Miška Jovanovića. Ciganović je bio istaknuti operativac Crne ruke, nastanjen u Beogradu, a inače iz istog kraja kao i Gavrilo Princip. Jovanović je bio ugledni tuzlanski biznismen, potajno pripadnik Crne ruke. Oružje je iz Tuzle u Sarajevo tajno prenio Danilo Ilić.
Noć pre atentata: 27. 06. 1914.
Osim bombi i pištolja, tu su bile i bočice s otrovom, koji su zavernici trebali popiti ako budu uhvaćeni. Noć pre atentata, Ilić je grupi mladića podelio oružje. Do tog momenta, neki od njih se nisu ni poznavali. Sve je držano u strogoj tajnosti. Ilić ih je ujutro rasporedio po ruti kojom će se svečana povorka kretati.
Osim Ilića, koji je bio organizator atentata na lokalnom nivou, planirano je da ukupno bude šest atentatora: Trifko Grabež, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip, Muhamed Mehmedbašić i Cvjetko Popović. Naravno, krug svih onih koji su bili upetljani u Sarajevski atentat je bio mnogo širi.
Od Ilidže prema Vijećnici
Sofija i Franc Ferdinand su u Sarajevo stigli 25.06.1914. godine. Doputovali su odvojeno. Odseli su na Ilidži, u tada vrlo modernom i luksuznom Hotelu Bosna. Samo za njih, jedan deo tih odaja je preuređen u kapelicu. Sve je bilo na kraljevskom nivou i podređeno njima.
Neformalno su odlazili i do grada, obilazeći radnje, hvaleći se toplim dočekom od strane lokalnog stanovništva. Franc Ferdinand je imao funkciju generalnog inspektora austrougarske vojske, pa je tih dana prisustvovao raznim vojnim vežbama u Tarčinu, nadomak Sarajeva. To je bio i službeni razlog njegove posete Sarajevu – inspekcija vojske.
Tri dana kasnije, 28.06., par je ujutro doputovao od Ilidže do glavne železničke stanice. Tamo ih je dočekao guverner Potiorek, zajedno sa gradonačelnikom, načelnikom policije, šefom obezbeđenja…
Prema ranije utvrđenom planu, kolona od šest automobila prvo je svratila do kasarni (u sklopu današnjeg Kampusa Univerziteta u Sarajevu), kako bi Franc Ferdinand nakratko obišao vojsku. Potom su se zaputili u pravcu Vijećnice, lagano vozeći ulicom uz Miljacku.
Sofija i Franc Ferdinand su se nalazili u sportskom kabrioletu “Dupli Phaeton”, austrijskog proizvođača Gräf und Stift. Društvo su im pravili guverner Potiorek i potporučnik Franz von Harrach, zadužen za njihovu sigurnost, a inače vlasnik tog auta. Vozač je bio Leopold Lojka.
Ulica, u kojoj se održavala svečana povorka, danas se zove Obala Kulina bana. Proteže se od Skenderije do Vijećnice. U to vreme je nosila naziv Appelova obala, po austrijskom barunu Johannu von Appelu, koji je upravljao Bosnom i Hercegovinom od 1882. do 1903. godine. Zanimljivo, ista ulica, kojoj je više puta menjano ime, jedno vreme će se zvati i Obala Adolfa Hitlera (1941.-1945.).
Lepo vreme u Sarajevu, 28.06.1914. godine, nedelja, oko 10 sati ujutro. Na prozorima sarajevskih zgrada zastave i cveće. Dok znatiželjni narod razdragano pozdravlja povorku, šestorica mladih atentatora, stopljenih s masom, strateški su raspoređeni po unpred najavljenoj ruti. Mladi, neiskusni i izuzetno nervozni, čekaju približavanje kolone. Probijajući se kroz narod, Danilo Ilić ih obilazi jednog po jednog i upućuje im reči ohrabrenja.
Prvi u nizu je bio Muhamed Mehmedbašić, u blizini mosta Ćumurija. Kada se kolona približila, on se ukočio od straha i nije uspeo da deluje. Isto je bilo i s Vasom Čubrilovićem. Ali, Nedeljko Čabrinović, treći u tom nizu kod Ćumurije, uspio je aktivirati bombu i baciti je na automobil u kojem se nalazio nadvojvoda Franc Ferdinand. Međutim, bomba se odbila od tog auta i pala pod točkove onoga iza njega. Tek je tada eksplodirala. Panika, vriska.
Začuvši eksploziju, automobili na čelu kolone su naglo ubrzali prema Vijećnici. Projurili su pored Cvjetka Popovića, Gavrila Principa i Trifuna Grabeža.
