Na samrti Munevera sinu otkriva tajnu koja menja sve, a unuk Jovan godinama kasnije otkriva svoje korene i zašto slavi i Nikoljdan i Bajram
Na samrti, Munevera je šapnula sinu: „Kad ja umrem, idi kod popa Vasilija. On će ti reći istinu o nama.“ Godinama kasnije, Eldarov sin Jovan, koji danas slavi Nikoljdan, otkriva tu istinu.
U sumrak jednog zlatnog septembarskog dana, dok su poslednji zraci sunca padali niz obronke i obasjavali dolinu u kojoj se činilo da vreme stoji, stara kuća na ivici šume mirisala je na osušene lavande, duga leta i uspomene kojih se niko nije usuđivao da se glasno seti. U sobi sa drvenim gredama i čipkastim zavesama ležala je Munevera. Njeno lice, iako vidno pregaženo godinama, zračilo je mirom. Bore na njenom čelu bile su mape života — putevi tuge, nade i, najviše od svega, tišine.
Pored kreveta, u staroj pletenoj stolici, sedeo je Eldar. Njene ruke bile su u njegovim. Bio je to čovek blagih očiju, onih što se smeju samo kada je duša stvarno radosna. Njegova ramena su nosila teret neizrečenog.
Majka mu je šapnula, glasom tankim, ali grubljim tonom, kao da je upozoravala da je služa pažljivo i da se koncentriše na ovu važnu informaciju:
— „Eldare…”
— „Ovde sam, mama. Ne brini.“
— „Kad ja odem… idi kod popa Vasilija. On zna. On će ti reći istinu… o meni. O tebi. O tome ko si zapravo.“
Eldar nije znao šta da kaže. U njegovim grudima tutnjao je nemir, ali znao je – to je poslednje što će čuti od nje. Samo je klimnuo, pritisnuvši njenu ruku uz obraz. Ubrzo, Muneverino disanje postalo je tiho, jedva čujno. U sobi se nije čuo ni sat. Samo jedno dugačko, tiho — zauvek.
Dok se bavio organizacijom majčine sahrane, motale su mu se po glavi njene reči. Znao je da će to biti tiha slutnja koja će da ga proganja i noću i danju, pa se trudio da je potisne, da o tome ne rezmišlja.
“Jer, ako smetnem s uma biće mi lakše”…
Prošla je godina od Muneverine smrti, a Eldar je tog dana stajao ispred stare crkve, sakrivene među šljivicima i brežuljcima.
Vrata crkve su zaškripala. Miris voska i tamjana ispunjavao je polumrak. Iza ikonostasa je stajao pop Vasilije — starac pravih leđa, čela izbrazdanog kao i najstarija knjiga u biblioteci i očiju koje su, činilo se, gledale kroz slojeve i prošlih i budućih vremena. Pomislio je Eldar da je to dobar čovek, njegovo lice mu je tu informaciju pročitalo, ali nije se dalo da obuzda ubran puls. Da je ikako mogao izbegao bi ovaj usiljeni dolazak, ali mu je bilo žao pokojne majke. Plašio se da će ga to progoniti celog života, ako joj ne ispuni želju.
— Znao sam da ćeš doći, sine.
Eldar mu je prišao, pogledom tražeći odgovore.
— Rekla mi je… da vi znate. Da ćete mi reći neku istinu. Danas joj je bila godišnjica, pa recite šta imate, moram na put, dogovorio sam nešto važno…
Vasilije ga pozva da sedne. Iz džepa izvadi malu, izbledelu ikonu i spusti je na sto između njih.
— Tvoja majka bila je posebna žena. Muslimanka iz stare, stroge porodice. Tvoj otac, Aleksa… bio je moj brat po duhu. Pravoslavac. Voleli su se uprkos svemu, ali svet nije bio spreman za njih. Sakrili su se ovde, u ovu dolinu. Promenili su imena. Živeli u tišini. Tebe su krstili u tajnosti, a onda opet upisali pod drugim imenom. Ni sama Munevera nije znala kako da te odgaji: kao muslimana, kao pravoslavca, kao ništa — ili kao sve.
Eldar je zadrhtao.
— A moj otac? Kako je umro? Ceo život sam od majke slušao – saznaćeš kad bude vreme, to vreme nikad nije došlo, a meni je postalo naporno da dalje pitam.
Vasilije je spustio pogled, ali su mu se usta izvila u tihi osmeh tuge.
— Poginuo je dan posle vašeg doseljenja u novu kuću. Taman sve završio i krov ti sagradio, pao sa merdevina, na mestu mrtav ostao.
— Zašto mi niko nije rekao ranije?
— Zato što nisi bio otac. Tek kada postaneš roditelj, možeš da razumeš težinu žrtve.
Danima kasnije, Eldar je često boravio ispod starog oraha pored kuće. Prvo bio ljut, pa razočaran, pa besan i na oca i majku. A onda se pomorio. Za sve je bilo potrebno vreme.
Eldar je još nekoliko puta odlazio kod oca Vasilija, pa pitao otvoreno šta je najbolje da radi. Da li da se krsti. Otac je rekao da je to njegov izbor, ali da donese odluku kad on postane otac. Tako je i bilo. Sledeće godine se oženio, ubrzo dobio sina i dao mu ime Jovan.
Mali Jovan je rastao i bio radoznalo dete, a Eldar se zarekao da će od početka prema njemu biti iskren. Smatra da su ga porodične tajne jako emotivno uništile i da će tu grešku ispraviti na svom sinu.
— Tata, ko je bio moj deda? — upita ga Jovan jednog popodneva.
Eldar ga pogleda, pa zagrli.
— Bio je hrabar, pravedan i… zaljubljen. Bio je čovek koji nije znao za mržnju. I voleo bi tebe, Jovane. Više nego što možeš da zamisliš.
— Ali ja ga nikad nisam upoznao.
— Zato si ga dobio u sebi. Nosiš njegovo srce, njegov pogled, njegovu tišinu. Ti si njegovo seme koje sada raste.
Godine su prošle. Pop Vasilije je preminuo, a Eldar je sve češće sedeo sam na klupi pored crkve. Jovan je porastao. Postao je mladić, visok, blag i razuman. Jednog dana, sam je prišao ocu i rekao:
— Hoću da se krstim, tata. Hoću da spojim sve što su naši morali da kriju.
U crkvi, pred sveštenikom, dok su himne odjekivale zidovima, voda je dotakla Jovanovo čelo. Eldar je prvi put u životu zaplakao pred drugima. I nije ga bilo sramota. U toj suzi bile su sve tuge — i sve istine koje su konačno našle put.
A negde gore, među zvezdama, Munevera se smešila. Njeno obećanje bilo je ispunjeno. Istina je stigla — u pravo vreme.
Jovan je danas odrasao čovek, čiji je život ispunjen smirenjem i skladom, ali i dubokom svesti o svojoj složenoj prošlosti. Živi u jednom manjem, ali živopisnom gradu na severu zemlje, gde je našao mir koji mu je oduvek nedostajao tokom turbulentnih godina detinjstva i mladosti. Radi kao elektroinženjer u lokalnoj firmi koja se bavi razvojem obnovljivih izvora energije – posao koji mu pruža stabilnost i mogućnost da koristi svoje znanje za dobrobit zajednice. Ipak, iza njegovog profesionalnog uspeha krije se čovek koji nosi bogatu priču o porodičnim vezama i nasleđu koje ne može da se zaboravi.
Jovan nije tip čoveka koji voli da se izjašnjava kroz stroge kategorije ili da se veštački svrstava u neku od tradicionalnih grupa. Njegov identitet je mnogo širi i složeniji – on je čovek koji spaja ono što je došao da prihvati iz obe strane svoje porodice. „Slavim Božić i Bajram“, često kaže, iako neki to ne mogu lako da shvate. Za njega ti praznici nisu samo verski obredi ili simboli određenih zajednica, već predstavljaju duboko poštovanje prema nasleđu svojih predaka, prema ljubavi i stradanju koje je bilo potrebno da njegova porodica opstane i ostane složna. Božić i Bajram su, u njegovom domu, jedinstveni trenuci zajedništva, pomirenja i zahvalnosti.
