Dvoboj Džona Kenedija i Nikite Hruščova 1962. uzdrmao je celu planetu i falio je samo jedan korak do atomskog obračuna i potpune katastrofe, ali je diplomatija pobedila
– Amerika je blokirala Kubu i spremala invaziju, ali nije znala da je 40.000 sovjetskih vojnika čekalo napad na ostrvu
– Kastro je naredio i miniranje američke baze Gvantanamo, kao i otvaranje
vatre na američke izviđačke letelice
Američki špijunski avion U-2 u noći između 14. i 15. oktobra 1962. preleteo je zapad Kube. Po sletanju, specijalisti Centralne obaveštajne agencije (CIA) na fotografijama koje su snimljene iz letelice uočili su u blizini San Kristobala 26 lansirnih rampi za balističke rakete SS-4 dometa 2.000 km i 16 rampi za rakete SS-5 dometa 4.000 km.
Ubrzo je kofer sa snimcima stavljen na sto u Ovalnom kabinetu pred Džona F. Kenedija, tadašnjeg američkog predsednika.
Jastrebovi i golubovi
To je bio početak Kubanske raketne krize, koja je trajala 13 dana i gurnula svet na ivicu nuklearnog rata. Kriza je rešena tajnim pregovorima i ustupcima, koji su se odvijali na relaciji Vašington-Moskva, o čemu Fidel Kastro, kubanski lider koji se našao u centru sukoba i spremao se za rat sa zakletim neprijateljem, nije imao pojma.
Prvih šest dana krize Kenedijevi savetnici su u strogoj tajnosti raspravljali kako da odgovore na ovaj sovjetski izazov. Takozvani jastrebovi, uglavnom oficiri, bili su za vazdušni napad i razaranje lansirnih rampi, ali i vojnih objekata i kompletne industrije Kube, nakon čega bi postojali uslovi i za invaziju na ostrvo.
Ministar odbrane Robert Meknamara i njegovi istomišljenici, nazvani „golubovi”, zalagali su se za mirno rešenje krize i pomorsku blokadu Kube.
Mobilizacija
Kenedi se 22. oktobra uveče obratio naciji, a njegova je poruka i u Moskvi i u Havani odjeknula poput munje. Obavestio je javnost da su balističke rakete srednjeg dometa instalirane na Kubi i da ove pretnje utiču ne samo na SAD nego i na celu Latinsku Ameriku. Saopštio je da će oko Kube uvesti karantin i da će američka mornarica zaustavljati i pregledati sve brodove koji plove prema Kubi, kao i da će se zaustaviti dalja dostava naoružanja.
Rekao je da je u SAD proglašena mobilizacija, a sovjetskom lideru Nikiti Hruščovu poručio da hitno ukloni sve balističke rakete sa Kube.
– Kubanci, govorim vam kao prijatelj, kao neko ko poznaje vašu ljubav prema otadžbini i sa vama deli nadu u slobodu i pravičnost. Američki narod i ja smo sa žalošću posmatrali kako je vaša narodna revolucija prevarena i kako je vaša otadžbina došla pod stranu vlast. Vaši lideri više nisu Kubanci, nadahnuti kubanskim idealima. Oni su marionete međunarodne zavere, koji Kubu teraju protiv njenih prijatelja i komšija – poručio je Kenedi Kubancima i pozvao ih da ustanu protiv Fidela Kastra.
Ubrzo zatim brodovi mornarice SAD su blokirali Kubu, a svi sovjetski brodovi su zaustavljeni. Za to vreme pripreme na invaziju Kube se nastavljaju. To je, tvrde stručnjaci, bilo igranje vatrom jer niko nije mogao da zna koliko je sovjetskih jedinica zaista na Kubi – CIA nije imala nijednog operativca i saradnika na terenu. Spekulisalo se da je iz najveće zemlje sveta stiglo 10.000 vojnika, ali ih je, pokazalo se kasnije, 1992. godine, bilo četiri puta više.
Fidel Kastro naređuje mobilizaciju 350.000 kubanskih boraca i rezervista. On danima ne spava – putuje duž ostrva, obilazi položaje, bodri čete… Naređuje i miniranje američka baze Gvantanamo, a naredio je i otvaranje vatre na američke izviđačke letelice.
Kako su zbog laži poslali 14.000 dece u SAD
Tajna operacija CIA „Petar Pan”
Jedna od akcija koja je u Hladnom ratu izazvala najveći bes bila je tajna operacija pod nazivom „Petar Pan”, koju su zajedno pune tri godine, od 1960. do 1962, izvodile CIA i Katolička crkva.
Naime, američka agencija i sveštenici su decembra 1960. počeli među kubanskom emigracijom u Majamiju da šire glasine da kubanska vlada planira da Kubancima oduzima decu i da ih šalje na ideološko prevaspitavanje u Sovjetski Savez. Čak se pojavio i tekst navodnog zakona po kom kubanska država preuzima brigu nad svom decom koja su rođena na Kubi.
U višoj i srednjoj klasi iznenada je počela da se širi panika, iseljenici su počeli da pismima i telefonom obaveštavaju svoje rođake koji su ostali na ostrvu šta se sprema i slali im navodni nacrt zakona. Mnogi roditelji, u strahu da je to zaista istina, odlučili su da pošalju svoju decu u Sjedinjene Države, gde je trebalo da ih prihvate kubanske porodice.
Na taj način je u SAD pristiglo 14.000 dece uzrasta od šest do šesnaest godina. Međutim, ta deca nisu završila kao što je bilo obećano, u porodicama kubanskih doseljenika koji su pobegli pred Kastrom, nego po sirotištima Katoličke crkve i siromašnim meksičkim porodicama.
Dok kriza od koje ceo svet drhti traje, obični ljudi na Kubi uprkos topovima i raketama duž ostrva žive svakodnevni život i nikom ne pada na pamet da menja vlast, a Kenedijev govor i pretnja još više podižu ugled Fidela Kastra među narodom. I sam Kastro se 23. oktobra obraća narodu. U svom govoru tvrdi da Kubanci nemaju nijedan razlog za strah, da su preduzeli sve mere da pruže otpor i da je spreman da svaku agresiju SAD odbiju. Svoj govor završio je pokličima: „Otadžbina ili smrt” i „Pobedićemo”.
Dok Kastro drži govore, Hruščov besni i preko Aleksandra Aleksejeva, ambasadora SSSR na Kubi, predaje poruku Fidelu Kastru:
– Odbijamo sve preterane zahteve SAD, koje žele da zaustave prevoz na Kubu. Čvrsto smo odlučni da izdržimo agresivne planove imperijalističke SAD.
S druge strane, Hruščov vodi tajne pregovore. On 26. oktobra seda za sto i piše Kenediju pismo u kome kaže da je u zamenu za garancije o bezbednosti Kube spreman da ukloni rakete. Narednog dana, dok je sovjetski ambasador u Vašingtonu Anatolij Dobrinjin nosio prvo pismo, Hruščov je napisao drugo u kome je tražio od Kenedija da ukloni rakete srednjeg dometa iz Turske. Ovim ponudama Hruščova najviše se usprotivio vojni vrh SAD, ali Kenedi ipak pristaje na dogovor. Javnost za dogovor dugo nije saznala jer niko u Vašingtonu nije želeo da se stekne utisak kako je američku vladu moguće ucenjivati.
Ni na Kubi Kastro nije znao ništa o pismima koja je Hruščov poslao Kenediju. Trupe, i kubanske i sovjetske, bile su u stanju borbene pripravnosti.
Rušenje aviona
Četvrta baterija pukovnika I. M. Grečenova iz sastava 507. raketnog puka PVO „Viktorija de las Tunas” 27. oktobra dejstvovala je sa tri rakete, a jedna je direktno pogodila američki U-2, u kome se nalazio major Rudolf Anderson.
Do nuklearnog rata ostao je samo jedan korak – Hruščov je preko telefona, kada je saznao za ovaj događaj, pozvao general-potpukovnika S. N. Grečka, komandanta vojnog okruga Volga koji je komandovao sovjetskom PVO na ostrvu, i izvređao ga, a zatim naredio najveći stepen pripravnosti raketnih jedinica na Kubi. S druge strane, u komšiluku, Kenedi je, posle obaranja U-2 i smrti Andersona ubeđivao vojne lidere da se obuzdaju.
Oboreni U-2 dugo je bio vojna tajna i materija za razne spekulacije, sve dok se u medijima nije pojavio sam Kastro i rekao da je zapravo on zaslužan za obaranje U-2 i pogibiju Andersona.
Fidel strahuje da će invazija krenuti svakog trenutka. Zbog toga usred noći budi sovjetskog ambasadora i diktira mu hitan telegram Hruščovu:
– Invaziju očekujemo u narednih od 24 do 82 sata. Bilo kakav napad ako usledi – branićemo se.
Do invazije, uprkos zahtevima generala SAD, nije došlo. Džon Kenedi pokušava da kupi vreme i šalje svog brata Roberta na pregovore sa Dobrinjinom. Posle kraćih pregovora, dogovaraju se o povlačenju svih balističkih raketa sa Kube i iz Turske, ali i o bezbednosnoj garanciji za Kubu. O tome Moskva javnost obaveštava 28. oktobra, kada saopštava da je krenulo povlačenje sovjetskih vojnika i raketa sa Kube. Kriza je okončana.
Fidel Kastro je za dogovor Moskve i Vašingtona saznao kada je ugledao kako sovjetske trupe demontiraju fiksne lansere balističkih raketa. Tek tad je shvatio da je Kuba zapravo bila figura u šahovskom meču Vašingtona i Moskve.
Hruščov je napisao pismo Kastru u kome ga je obavestio da je kriza okončana u njegovu korist i da je svaka invazija na Kubu zabranjena. Takođe, Hruščov ga je obavestio da PVO više ne puca na američke avione… Svedoci tvrde da je kubanski lider, čitajući pismo, bio van sebe, da je lupao po stolu, prevrtao nameštaj, razbio ogledalo i psovao Kremlj. Kad se sabrao, odgovorio je Hruščovu na pismo u kome je tražio prekid napada, sabotažu i kršenje kubanskog vazdušnog prostora i uklanjanje američke baze Gvantanamo. Međutim, odgovora od Hruščova nikad nije dobio.
Na televiziji 30. oktobra oglasio se rečenicom: „ Sa Sovjetskim Savezom moramo da raspravljamo na vladinom i stranačkom nivou….”.
Andrej Mlakar
